Према Националном стандарду за безбедност хране за пиће природне минералне воде (ГБ 8537-2018), природна минерална вода за пиће се односи на воду која природно извире из дубоког подземља или се сакупља бушењем, која садржи одређену количину минерала, елемената у траговима или других компоненти, и није контаминирана у одређеном подручју уз превентивне мере предузете да би се избегло загађење. Мора се флаширати директно на извору воде, а најмање један од индикатора граничних вредности воде мора испуњавати специфицирану вредност националног стандарда. Само угљен-диоксид је дозвољен као додатни састојак.
Овај стандард дели индикаторе квалитета воде у две главне категорије: индикаторе ограничења и индикаторе ограничења. Гранични индикатори су главни индикатори квалитета који разликују природну минералну воду за пиће од друге воде за пиће; најмање једна мора бити испуњена да би била призната као природна минерална вода. Гранични индикатори укључују литијум, стронцијум, цинк, селен, јодид, метасилицијумску киселину, слободни угљен-диоксид и укупне растворене чврсте материје. На пример, садржај метасилицијске киселине мора бити већи или једнак 25,0 мг/Л, а садржај стронцијума мора бити већи или једнак 0,20 мг/Л (када је садржај у опсегу од 0,20-0,40 мг/Л, температура воде мора бити изнад 25 степени).
Границе одређују максимално дозвољене нивое загађујућих материја, а све границе морају бити испуњене. То укључује флуорид < 2,00 мг/Л и нитрат < 45,0 мг/Л.
